Zatrudnela sam uz pomoć donacije jajnih ćelija. Ovo je moja priča

Činjenica je da u proseku žene lakše ostaju u drugom stanju do tridesete godine. Ako ne tada, onda svakako ne treba da čekaju kraj četvrte decenije života. A nikako ne treba da prekidaju trudnoću sa 37 godina kao što sam ja uradila, jer se može desiti da to bude poslednja "normalna" prilika. Ja sam sa 37 sebe još uvek smatrala veoma mladom, budući otac se zbog sopstvenih problema uspaničio, i tako sam sebe dovela u vrlo neugodnu situaciju. Kažem sebe, jer, bez obzira što i muškarcima sa godinama opada plodnost, ipak je sa 40 muškarac u neuporedivo boljoj poziciji od žene.

 

Naredne godine smo se napokon bacili se na posao "pravljenja deteta", ali meni je već bilo 38. Za prirodno začeće je bilo malo šansi te smo se okrenuli medicini i narednom koraku - stimulaciji rada jajnika.

 

Ovde je bitno da podvučem sledeće: pravilo jeste da će mlađa žena lakše zatrudneti od četrdesetogodišnjakinje. Međutim, svaki organizam je priča za sebe, te je u suštini pravilo da pravila nema. 

 

Kao što sam u svojim tridesetim krckala vreme i verovala da je preda mnom čitav život, tako sam i ovaj projekat, "zatrudnjavanja", organizovala amaterski i bez poznavanja nekih realnih životnih činjenica:

 

Ako želite da ostanete u drugom stanju a imate bilo kakav problem, onda je to zaista projekat kome treba posvetiti dužnu pažnju.

 

Život je mnogo kratak.

Život prođe mnogo brzo.

Šta god radili, ključ uspeha je u dobroj pripremi koja podrazumeva i dobar tajming.

 

Zašto sve ovo nabrajam?

 

Zato što sam u narednom periodu izgubila dragoceno vreme u mlakim i bezvrednim pokušajima stimulisanja hormonima, oslanjajući se i dalje na majku prirodu koja mi je već odavno okrenula leđa.

 

Da pojednostavim: ako imate 40 godina i vaši rezultati ukazuju da vam jajnici posustaju, ne gubite vreme na polovične pokušaje. Stanje se neće popraviti, naprotiv. Svaki mesec koji prođe, čini ogromnu razliku.

Naravno, lako je praviti se pametan posle bitke. Nikome život nije linearan, ne verujem da je iko u stanju da racionališe svoje nedoumice i probleme i da ih reši na najbolji način u najboljem mogućem trenutku.

 

Život je haos, a moj nije bio izuzetak. 

Kajala sam se zbog prekinute trudnoće. S druge strane, bilo mi je sasvim jasno da je stres otežavajući faktor i da je izuzetno važno da se distanciram, odnosno da pokušam da ostvarim svoju želju ali posmatrajući sve prepreke sa strane, kao da se radi o nekom drugom. Ako na sve ovo dodam da se okolini, prijateljima, rodbini i kolegama, nisam poveravala, naredni period je za mene bio izuzetno teška vežba mentalne discipline i snage.

 

Inače smatram da o ovakvim stvarima ne treba previše pričati. Ne zbog sujeverja. To nema nikakve veze. Jednostavno, svaki dodatni pritisak okoline može da bude otežavajući faktor. A ljudi uglavnom nemaju previše obzira niti pameti. U najboljoj nameri mogu da vam naprave pakao nepotrebnim pitanjima ili komentarima. 

 

Nakon oko godinu dana izgubljenih na stimulaciju jajnika, sledeći logičan korak bio je vantelesna oplodnja. Obratili smo se jednoj od najpoznatijih privatnih klinika, tada još nije postojao program državne pomoći, a pitanje je da li bih je dobila s obzirom na godine.

 

Za one koji nisu upoznati sa materijom, kod vantelesne oplodnje se injekcijama stimulišu jajnici kako bi proizveli već broj jajnih ćelija. Zatim se te jajne ćelije oplode, a embrioni kateterom ubace u matericu kateterom. U slučaju većeg broja embriona, ubacuje se dva ili najviše tri, a ostatak se zamrzava.

 

Ovo je kod žena koje su na vreme (šta god to značilo) krenule na vantelesnu. One koje su okasnile ili čiji organizam iz nekog razloga slabije reaguje, srećne su ako dobiju dve jajne ćelije odnosno dva ili tri embriona. Ja sam bila od tih. U tri pokušaja dobila sam po jedan embrion svaki put. Prvi se nije "ukačio". Drugi i treći jesu, ali su te jadne trudnoće trajale po dva meseca. Nakon toga, u nedostatku srčane radnje, trudnoća je morala da se prekida.

 

Između svakog pokušaja prolazila je čitava godina.

 

Trudila sam se, i uspevala da obuzdam nalete panike i stresa. Odlazila bih na injekcije, u čekaonici su obično bile uzneverene žene sa izbedačenim muževima koji su dolazili sa njima, valjda su im tako pružali podršku? Meni takva vrsta podrške nije trebala. Trebao mi je novac da se sve to plati, i optimistički stav. Ako je zajednička želja dovoljno jaka, valjda će sve biti u redu.

 

Nije bilo.

 

Jednog dana smo ipak zajedno otišli kod lekara. Imali smo razgovor koji ću pamtiti do kraja života.

 

Otvoreno nam je rekao da dotadašnji rezultati ne obećavaju i predložio jedino što je smatrao da može da uspe - možda: donaciju jajne ćelije.

 

Bila sam šokirana. Priznajem da do tada nikada nisam čula za takvu mogućnost. Rekoh već, pojma nisam imala o životu. Mislila sam da ću večito biti mlada i moćna. Nije se ni postavljalo pitanje, mogu li da zatrudnim, već samo kada ću da se odlučim na taj korak.

 

A mi zapravo ne odlučujemo ni o čemu.

 

Godinu dana je prošlo dok nisam uspela da prihvatim tu ideju. Da li će to dete uopšte biti moje, i šta će imati od mene ? Lekar me je uveravao da se to pitanje nije ni postavljalo, jer majka kroz krvotok zaista detetu daje deo sebe, i to mnogo više nego što smo svesni.

 

U međuvremenu sam se i dalje nadala čudu. Čudo se nije desilo.

 

Dobili smo kontakt klinike u Pragu, tada jedine koja se u Češkoj bavila donacijama. Proveravala sam, u to vreme je u Evropi donacija jajne ćelije bila legalna još samo u Španiji.

 

Čula sam da je kod nas u pripremi zakon. Verujem da će mnogim ženama značiti ta mogućnost. Nije jednostavno, i nije jeftino zaputiti se u inostranstvo po jajne ćelije nepoznate donatorke. 

 

Prag je bio, a verujem i ostao, najpoželjnija destinacija za parove koji su hteli potomstvo. Na vantelesnu ste mogli bilo gde, i verujem da naše klinike ne zaostaju za inostranim. Po donirane jajne ćelije moralo se preko granice.

 

Nakon razmene mejlova i telefonskog poziva, zakazali smo termin za konsultaciju. Spremili smo medicinsku dokumentaciju. Kupili avio karte, rezervisali hotel. Sve u svemu, već je taj prvi odlazak koštao mnogo.

 

Klinika, koju nazivaju sanatorijum, nalazi se u predgrađu Praga. Pošto su mnogi iz našeg regiona već bili pronašli put do nje, koordinaciju je obavljala ljubazna gospođa iz Bosne, a lekarka koja nas je primila bila je poreklom iz Crne Gore.

 

Usledio je pregled i razgovor. Sve u svemu, donatorke su, po rečima lekara, bile mlađe žene solidnog obrazovanja koje su obavezno bile testirane na sve i svašta kako bi se obezbedilo da donirane jajne ćelije budu zdrave. Bilo je potrebno da se moja krvna grupa poklapa sa krvnom grupom donatorke, te da budemo fizički slične (boja kose, očiju, visina, težina). Cena postupka bila je 4000 evra.

 

Vratili smo se u Srbiju, rečeno nam je da će poziv uslediti u najbržem roku, čim se pronađe adekvatna donatorka. Zaista, dva meseca kasnije su se javili.

 

U dogovorenom terminu ponovo smo otišli na kliniku (avio karte, hotel... troškovi su se nizali). Prethodno sam morala da uskladim ciklus sa donatorkom (a to je tek bila poseban poduhvat u saradnji sa ginekologom) kako bih bila spremna za embriotransfer u pravom trenutku.

 

Rečeno nam je da je donatorka moje visine i težine, plave kose i plavih očiju, studentkinja više medicinske škole. I to je jedino što ću ikada saznati o ženi koja mi je omogućila da dobijem dete. 

 

Izvađeno joj  je 16 jajnih ćelija. Preostalo nam je da sačekamo 3 do 4 dana na rezultat oplodnje. Trudili smo se da ne razmišljamo o ishodu, šta će biti, da li će biti, kada će biti.

 

Prag je za mene bi i ostao jedan od najlepših gradova koje sam ikada videla. Prekrasan je, a od te davne godine zauzima posebno mesto u mom srcu.

 

Četiri dana kasnije, isto mesto, isti akteri. Lepe vesti: oplođeno je 9 jajnih ćelija. Već smo počeli sebe da zamišljamo sa mnogobrojnom porodicom.

 

Šta je dalje bilo? Češki zakon nije dozvoljavao da se ubaci više od 2 embriona. Ostali će biti zamrznuti u "paketima" od 3, 2 i 2. Čuvaće se do daljnjeg, a nakon dve godine, bude li potrebno, ćemo doplatiti 100 evra po godini čuvanja, ili odustati od njih.

 

I tako je sve krenulo.

 

Prvi pokušaj nije uspeo, nisam zatrudnela.

 

Na naredni sam čekala godinu dana. Ciklus mi je bio poremećen, bila sam predozirana hormonima iz prethodnih pokušaja vantelesne oplodnje. 

 

Sledećeg puta sam sama otišla na kliniku, embriotransfer je banalan postupak koji traje deset minuta, i nakon kojeg je samo potrebno da malo odležite. I to je sve.

 

Tom prilikom sam međutim doživela razočarenje: prilikom odmrzavanja embriona (a taj postupak se obavlja dan pre embriotransfera), obično oko 50 procenata zamrznute količine propadne. Od prvog "paketa" od 3 zamrznuta embriona, samo je jedan preživeo. Stoga je odmrznut i drugi "paket", gde je jedan embrion bio upotrebljiv, a drugi ne.

 

Računica je bila poražavajuća: imala sam 7 šansi, a od 7, spala sam na 4. Moje nade su se brzo topile.

 

Drugi pokušaj dakle, dva ubačena embriona. Ovog puta sam zatrudnela.

 

I ova trudnoća spontano je propala nakon dva meseca.

 

Neću dalje opisivati kako sam se osećala i o čemu sam razmišljala u narednom periodu.

 

Pre nego što smo se uputili u Prag i započeli sve ovo, razmišljala sam o usvajanju deteta. Raspitivala sam se o potrebnim koracima, ali dalje nisam išla jer je moj suprug insistirao na sopstvenom detetu. Muškarci mogu da dobiju dete i u poznim godinama, a u meni se polako nada gasila.

 

Do poslednjeg odlaska u Prag prošlo je više od godinu dana. Malo je falilo da odustanem, nakon svega sam prestala da verujem da ću uspeti.

 

Biću iskrena, tog poslednjeg puta sam u Prag pošla reda radi, „da se ne bi bacilo“.

 

Otišla sam avionom, sama. Već je sve ionako bilo preskupo, nije bilo potrebe da trošimo na dve aviokarte. Otišla sam kao na trodnevni izlet, da mi kaput vidi put.

 

Bio je kraj januara, sećam se Nole je na dan mog odlaska osvojio Australiju, a ja sam sela u taj mali avion, onaj što ide na propelere, i pomislila, častiću sebe ručkom u onom lepom restoranu sa organskom hranom, kupiću sebi nešto za uspomenu, i zaboraviću na sve.

 

Zima je u Pragu mračna i hladna. Sećam se, bilo je -8, sneg je provejavao. Častila sam sebe omiljenim hotelom u centru. Ujutru je po mene došao vozač sa klinike. Na recepciji sam pružila pasoš Čehinji koja je nazvala nekoga i razmenila par, za mene nerazumljivih reči.

 

Da otvorim zagradu: cena embriotransfera bila je 500 evra. E da, i to je trebalo platiti. Moja preostala dva embriona (tačnije embrioni mog supruga i nepoznate Čehinje) odmrzavana su dok sam ja bila na putu, u avionu na propelere. Nisam znala šta me čeka: dva, jedan, ili – nijedan. I ta mogućnost je bila realna.

 

Možda sam došla tek onako, da mi kaput vidi put, da sebe častim ručkom i nekom sitnicom, prespavam i vratim se neobavljena posla.

 

Devojka sa recepcije spustila je slušalicu i obratila mi se: 500 euros, please.

 

Laknulo mi je. Makar nisam putovala zabadava. Naplatila mi je embriotransfer, sačekala sam da neko dođe po mene.

 

Pojavila se dobro poznata koordinatorka, ljubazna Bosanka koju nikada neću zaboraviti. Odvela me je kod biologa zaduženog za brigu o embrionima. Detalji me nisu zanimali, sve što sam želela da znam bilo je: jedan ili dva?

 

Preostao je jedan. Poslednji od svih. Najmanje kvalitetan. Jer najpre su se upotrebljavali embrioni sa najboljom ocenom, oni koji su se najviše izdelili, a zatim svi ostali.

 

Dobro pamtim i taj postupak. Najpre popijete oko 2 litara vode, kako bi se materica bolje videla na ultrazvuku. Zatim vam kateterom ubace embrion, a vi sve pratite na monitoru i slušate komentare lekara. Sve to traje desetak minuta. I gotovo. Nakon svega, sat vremena ležite, i slobodni ste.

 

Znam da mnoge žene nakon embriotransfera odleže i po dve nedelje. Za tim zaista nema potrebe. Embrion nema nikakvu težinu, ne može da ispadne. Primiće se, ili neće. Ne treba se baviti fizičkim aktivnostima, ali ležanje ništa ne znači, u to sam se lično uverila.

 

Vratila sam se u hotel, mirovala par sati, reda radi. Zatim sam otišla u svoj omiljeni restoran, ručala, prošetala Karlovim mostom kako bih još jednom upila svu lepotu ovog nezaboravnog grada.

 

Sutradan sam sela u avion (sa propelerima), i nazad kući.

 

Više ništa nisam očekivala, ali sam ipak 8 dana kasnije uradila test trudnoće, onaj iz apoteke. Iz prethodnih iskustava su se uvek pokazali pouzdanim.

 

Test je bio pozitivan.

 

Bila sam trudna sa 46 godina. Zatrudnela sam uz vrednost endometrijuma 6,9 (trebao bi da bude preko 7, a uobičajene su dvocifrene vrednosti), od donirane jajne ćelije nepoznate studentkinje medicinske škole, sa poslednjim od 7 zamrznutih embriona, onda kada sam prestala da se nadam.

 

Trudnoća mi je protekla besprekorno. Naravno.

 

Dete mi danas ima 6 i po godina, kažu da je pljunuta ja.

 

 

 

Ovaj tekst je napisan uz podršku brenda Elevit Pronatal i deo je naše zajedničke kampanje da mamama, uz korisne informacije, olakšamo period trudnoće – od začeća do rađanja bebe i dojenja. 

  

Elevit Pronatal® je lek posebno namenjen trudnicama i dojiljama, pošto sadrži neophodne hranljive materije koje su potrebne tokom ovog perioda. Time se sprečavaju smetnje koje nastaju kao posledica nedostataka vitamina ili minerala u ishrani, kako kod majke tako i kod deteta.* Pre upotrebe detaljno proučiti uputstvo! O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom. Lek je namenjen za oralnu upotrebu. *Uputstvo za lek Elevit Pronatal®, Mart, 2016. L.RS.MKT.06.2017.0478