Važna stvar o vikanju

Ako ste barem jednom uhvatili sebe da nekontrolisano vičete na decu ili partnera zbog neke sitnice, ovaj tekst je za vas. To je priča jedne mame kako je uspela da kod sebe promeni ovu lošu naviku. Pročitajte i podelite vaša iskustva u komentarima:


Slika: Boudewijn Berends/flickr.com


Cenim poruke koje dobijam od svoje dece – bilo da su ižvrljane flomasterom na malom parčetu papira ili napisane savršenim rukopisom na papiru na linije. Ali pesma za Dan mama koju sam prošlog proleća dobila od svoje najstarije ćerke me je posebno duboko pogodila.


Prvi stih pesme mi je oduzeo dah pre nego što su suze potekle mojim licem.


„Važna stvar o mojoj mami je… ona je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.“


Vidite, nije uvek bilo tako.


U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.


Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?


Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.


Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?


Reći ću vam u šta sam se pretvorila.


U moje distrakcije.


Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.


Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu.


Sve do jednog sudbonosnog dana.


Moja starija ćerka je sišla sa stolice i htela je da dohvati nešto kad je slučajno prevrnula celu kesu pirinča na pod. Dok je milion sitnih zrnaca letelo po podu kao kiša, oči mog deteta su se ispunile suzama. I tada sam ga videla – strah u njenim očima dok se spremala za tiraniju svoje majke.


„Ona me se plaši“, pomislila sam uz najbolnije moguće shvatanje. „Moje 6-godišnje dete se plaši moje reakcije na svoju nevinu grešku.


Sa dubokim žaljenjem sam shvatila da nisam majka uz kakvu želim da moja deca odrastaju, niti da tako želim da živim ostatak života.


U nedeljama koje su usledile posle te epizode, doživela sam slom i prosvetljenje – trenutak bolne spoznaje koji me je pokrenuo na „hands free“ put – put zaborava svih distrakcija i bavljanje onim što je stvarno važno. To je bilo pre tri godine – godine laganog odvajanja od preterivanja u upotrebi elektronskih smetala u mom životu… tri godine oslobađanja od nedostižnih standarda perfekcije i pritiska društva da „radiš sve“. Kako sam se oslobađala svojih internih i eksternih distrakcija, bes i stres koji su kuvali u meni su polako nestajali. Sa manje tereta na leđima, mogla sam da reagujem na greške moje dece na mnogo smireniji, saosećajniji i razumniji način.


Govorila sam stvari poput:“To je samo sirup od čokolade. Možeš to da obrišeš i sto će biti kao nov.“

(Umesto da ispustim ogorčen uzdah i prevrnem očima.)


Ponudila sam se da držim metlu dok ona čisti more cerealija sa poda.

(Umesto da stojim nad njom sa pogledom negodovanja i neopisive dosade.)


Pomogla sam joj da razmisli gde je ostavila svoje naočare.

(Umesto da je postidim što je tako neodgovorna.)


A u trenucima kada čista iscrpeljnost i neprekidno kukanje prete da uzmu najbolje od mene, ušetala sam u kupatilo, zatvorila vrata za sobom i dala sebi malo vremena da dišem i podsetim sebe da su one deca, a deca greše. Baš kao i ja.


Vremenom je strah koji se video u očima moje dece kada upadnu u nevolju nestao. I hvala Bogu, postala sam utočište u njihovim teškim trenucima, umesto neprijatelj od kog treba da beže i da se kriju.


Nisam sigurna da bih se setila da pišem o ovoj dubokoj transformaciji da se nije desio incident dok sam završavala rukopis za moju knjigu. U tom trenutku sam osetila da mi je život pretrpan i potreba da vičem mi je bila na vrh jezika. Privodila sam kraju poslednja poglavlja knjige kada se moj kompjuter zamrzao. Iznenada, izmene na tri cela poglavlja su nestale pred mojim očima. Provela sam nekoliko minuta mahnito pokušavajući da povratim poslednju verziju rukopisa. Kada mi to nije uspelo, konsultovala sam i „backup“ samo da bih otkrila da je i tamo rukopis nestao nekom greškom. Kada sam shvatila da nikada neću povratiti poglavlja na kojima sam radila, htela sam da plačem, ili još bolje, htela sam da vrištim od besa.


Ali, nisam mogla jer je bilo vreme da pokupim decu iz škole i odvedem ih na plivanje. Uz veliku uzdržanost sam mirno zatvorila svoj kompjuter i podsetila sebe da postoje mnogo, ali mnogo gori problemi od ponovnog pisanja ovih poglavlja. Zatim sam rekla sebi da ne postoji apsolutno ništa što bih mogla sada da uradim da bih rešila ovaj problem.


Kada su moja deca ušla u kola, odmah su znala da nešto nije u redu. „Šta nije u redu, mama?“ pitala su me jednoglasno posle samo kratkog pogleda na moje bledo lice.


Došlo mi je da vrisnem „Upravo sam izgubila četvrtinu moje knjige!“


Htela sam da razbijem volan pesnicom jer je sedenje u kolima bilo poslednje mesto na kom sam htela da budem u tom trenutku. Želela sam da idem kući i popravim moju knjigu – a ne da vozikam decu na plivanje, cedim mokre kupaće kostime, češljam izgužvanu kosu, kuvam večeru, sređujem prljavo posuđe i uspavljujem ih.


Ali umesto toga mirno sam rekla „Malo mi je problem da sada pričam. Izgubila sam deo knjige. I ne želim da pričam o tome jer se osećam loše.“


„Žao nam je“, rekla je starija ćerka u ime obe. I onda, kao da su znale da mi je trebalo prostora, bile su mirne sve do bazena. Deca i ja smo obavile sve aktivnosti tog dana i, iako sam bila tiša nego obično, nisam vikala i dala sam sve od sebe da se suzdržim od razmišljanja o knjizi.


Napokon se dan skoro završio. Ušuškala sam mlađu ćerku u krevet i legla pored starije za uobičajeno „večernje ćaskanje“.


„Da li misliš da ćeš povratiti poglavlja?“ tiho je pitala moja ćerka.


I tada sam počela da plačem, ne toliko zbog tri poglavlja, znala sam da mogu ponovo da ih napišem, moj lom se desio više zbog umora i frustracije koju podrazumeva pisanje i uređivanje knjige. Bila sam tako blizu kraja. Kako mi je to samo oduzeto iz ruku je bilo veliko razočaranje.


Na moje iznenađenje, moje dete je pružilo ruku i nežno me pomilovalo po kosi. Izgovorila je ohrabrujuće reči poput „Kompjuteri mogu da budu tako frustrirajući“ i „Mogu da pogledam backup i vidim da li mogu da popravim knjigu“. I na kraju „Mama, ti to možeš. Ti si najbolji pisac kog poznajem“, i „ja ću ti pomoći kako god mogu“.


Kada sam ja imala „problem“, ona je bila tu, strpljivo i saosećajno me hrabrila ni ne pomislivši da me udari kada sam već bila na dnu.


Moje dete ne bi naučilo ovaj odgovor pun empatije da sam ja ostala ona osoba koja viče. Jer vikanje zatvara komunikaciju, prekida veze, ono čini da se ljudi razdvajaju, umesto zbližavaju.


Važna stvar je….moja mama je uvek tu za mene, čak i kada napravim problem.


Moje dete je to napisalo o meni, ženi koja je prošla kroz težak period na koji nije ponosna, ali iz kog je naučila. I u rečima moje ćerke vidim nadu i za druge.


Važno je… da nije kasno da prestanete da vičete.

Važno je… da deca opraštaju – naročito kada vide da osoba koju vole pokušava da se promeni.

Važno je… da je život previše kratak da bismo se nervirali oko prosutih cerealija i zagubljenih cipela.

Važno je… da bez obzira šta se desilo juče, danas je novi dan.


Danas možemo odabrati da reagujemo mirno.


I dok to radimo, učimo decu da mir gradi mostove – mostove kojima možemo poći kada imamo probleme.


Izvor: huffingtonpost.com

Autor: Rejčel Staford

Ona na blogu Hands Free Mama opisuje kako je tranformisala svoj haotičan život u potpuni mir. Možete je pratiti i na Facebook strani „The Hands Free Revolution“.


Autor je knjige Hands Free Mama: A Guide to Putting Down the Phone, Burning the To-Do List, and Letting Go of Perfection to Grasp What Really Matters! koju možete poručiti na Amazon.com.



Da li vi imate običaj da puknete i vičete a znate da nema razloga za to?





VN:F [1.9.3_1094]
Rating: 0 (from 0 glasovi)
Važna stvar o vikanju, 9.7 out of 10 based on 146 ratings


VN:F [1.9.3_1094]
Ocena: 9.7/10 (glasova: 146)


72 komentara za “Važna stvar o vikanju”
  1. 11-2-2014
    09:39

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 81 Thumb down 0
    Autor:Gordana Bošković

    Komentar:

    Svaka čast, pronašla sam sebe u ovom tekstu. I ja mogu da se “popravim”.

  2. 11-2-2014
    11:44

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 55 Thumb down 0
    Autor:Nena Dacijar

    Komentar:

    Predivan, vrlo istinit i nadasve poucan tekst. Nisam pravila takve greske sa svoje troje, sada vec odrasle dece. Drzala sam se onoga da sam JA njih htela i nisu ni malo kriva za sve teskoce (a bilo ih i je i previse). Uvek sam bila tiha, nezna i tu za njih, Danas, kada sam baka, oni mi to vracaju. Bezgranicno poverenje u sve izgovoreno, uradjeno je neprocenjljivo (taj odnos nemaju sa ocem i to je jako tuzno). I zato, MLADE MAME, VOLITE DECU DA BI I ONA VOLELA VAS !!!

  3. 11-2-2014
    12:48

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 55 Thumb down 1
    Autor:Ivancica

    Komentar:

    I ja mnogo vičem :(
    Svi mi skreću pažnju na to :(
    Ne želim da moje dete to trpi, moram to da promenim!

  4. 11-2-2014
    13:00

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 68 Thumb down 0
    Autor:Danijela

    Komentar:

    Sramota me je ali nazalost, i ja sam sebe pronasla u ovom tekstu.Ja sam u fazi “popravljanja” mada mi tesko ide.Zato sam i htela da ovo kazem “glasno”…

  5. 11-2-2014
    13:05

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 60 Thumb down 0
    Autor:Sanja

    Komentar:

    Skroz sam se pronasla u ovom tekstu,cesto u poslednje vreme umem da izgubim kontrolu i vicem na svoje dete zbog sitnice i uzasno me grize savest posle toga,a u trenutku ne mogu da se iskontrolisem,bude jace od mene. Svaki put kazem sebi ” ovo je zadnji put”. Sad vidim da nisam cudoviste, da nisam jedina i ovaj tekst cu od sad uvek imati na umu… Hvala !!!

  6. 11-2-2014
    13:50

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 70 Thumb down 0
    Autor:Nebojsa

    Komentar:

    Jbg, krenushe mi suze i to jos na poslu.

    • 12-2-2014
      12:46

        |  reply
      Visoko ocenjeno. Thumb up 29 Thumb down 0
      Autor:Ika

      Komentar:

      I MENI! Sada bih najradije otrcala kuci i zagrlila jako oba deteta i u sebi im obecala da vise nikada necu povisiti ton na njih!

  7. 11-2-2014
    16:36

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 36 Thumb down 0
    Autor:kety

    Komentar:

    Nazalost, pronasla sma se u ovom tekstu. Ali mislim i da mogu da se promenim. Evo, javno obećavam HOĆU, zbog ljubavi prema mojoj zlatnoj deci.

  8. 11-2-2014
    17:11

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 43 Thumb down 0
    Autor:Monika

    Komentar:

    Nazalost, i ja sam se pronasla u ovom tekstu. Bas cesto umem da vicem, i to iz sveg glasa na moju malu i nevinu decu koja me takodje gledaju ocima punih suza i sa strahom. I svaki put pozelim da nestanem, da me nema u tom trenutku, jer me je stid pred njima, i plasim se kako ce to uticati na njih kada budu odrasli ljudi. Samo malo je potrebno da se to promeni, i svesna sam toga svaki put. Potrudicu se OBECAVAM!!! Moja deca zasluzuju mnogo mnogo vise! Ovaj tekst je divan, plakala sam dok sam citala, jako me je dotakao, jer sam videla sebe i njih u takvim situacijama. I svaki put kada zamisljam te scene iz drugog ugla izgledaju grozno. Mama vristi a deca placu i zele zagrljaj. PROMENICU SE JER TO JE MOJA DUZNOST I MOJA MISIJA JER IH VOLIM DO BESKRAJA!!!

  9. 11-2-2014
    18:09

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 30 Thumb down 1
    Autor:taki

    Komentar:

    Moje histericno vikanje na decu me najvise boli i kvari sav moj ostali trud u njihovom vaspitavanju. Ni batine nisu tako strasne kao to. Menjanje toga je zahtevno a ja vec svu snagu dajem na njih. I trudim se stalno da ne viknem….trudim, trudim, pa opet puknem.Inace imam troje dece od 1, 3,5 i 5 godina a osim muzevljeve, koji je i sam dosta zauzet, nemam niciju pomoc. Nadam se da cu i ja ubrzo da se oslobodim toga.

  10. 11-2-2014
    19:49

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 19 Thumb down 0
    Autor:Milica

    Komentar:

    Hvala ti ”Najbolja mama na svetu” što deliš sa nama ovakve tekstove i upravo činiš da budemo ono što tvoje ime kaže :) Nažalost, kao i mnoge mame koje su ostavile komentar pre mene, i ja se nalazim u fazi vikanja. Moja ćerka ima 3,5 godina. Ali, srećna sam što sam naišla na ovaj tekst i znajte da odmah utiče, bolje reći deluje, na mene. PROMENIĆU SE! Sad samo preostaje vreme. I strpljenje :)

  11. 11-2-2014
    20:15

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 14 Thumb down 1
    Autor:Marija

    Komentar:

    Naletela sam na ovaj tekst u pravom trenutku!!! I ja sam se na zalost pronasla, mada sam vec bila svesna da mi je sve izmaklo kontroli I u fazi “popravka” sam vec neko vreme…jako je tesko kontrolisati se, ali vremenom mislim da ce biti sve lakse. Rezultati su odmah vidljivi I to mi je najveci motiv!!! Obecavam da cu se popraviti I prestati da vicem!!!

  12. 11-2-2014
    20:59

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 12 Thumb down 0
    Autor:danica

    Komentar:

    NIKAD NIJE KASNO ZA PROMENE…

  13. 11-2-2014
    21:11

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 9 Thumb down 0
    Autor:iznenadjena

    Komentar:

    Sokirala sam se , i ja sam u fazi oporavka… tesko je teret je preveliki ,opstanak brige i ocas puknes …

  14. 11-2-2014
    21:11

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 42 Thumb down 0
    Autor:Nataša

    Komentar:

    I moj muž i ja smo se pronašli u ovome. U isto vreme smo rekli ,,štampaj ovo”. Ovo će od sad da bude kao molitva u našoj kući. Ovaj tekst mora stalno da nam bude pred očima. To je sve ono što se dešava u naša četiri zida i mislimo da niko ne čuje. Ali naši mališani čuju. Danas sam plakala, kao mnogi koji su ovo pročitali, a zašto- zato što istina boli. Želim vam svima , i nama, uspešnu promenu, za svetliju budućnost naše dece. Imaju samo nas.

  15. 11-2-2014
    21:37

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 14 Thumb down 0
    Autor:Marija

    Komentar:

    Obećavam!

  16. 11-2-2014
    22:50

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 14 Thumb down 0
    Autor:Sunce

    Komentar:

    Rasplakala sam se…ovoliko olakšavajuće nisam plakala od porodjaja….

  17. 11-2-2014
    22:59

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 15 Thumb down 1
    Autor:ana

    Komentar:

    dusa me zabolela!pridruzujem se odvikavanju!

  18. 11-2-2014
    23:23

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 14 Thumb down 1
    Autor:Mama koja vice

    Komentar:

    Izgleda da nisam sama…. Ima nas dosta,nazalost!!! Vise od svega zelim da prestanem da vicem, nekad ne znam ni zbog cega viknem, ali vicem…manje nego pre…ali i dalje …nadam se da cu prestati, zelim, vise od svega, jer svog sina volim beskrajno, vise od zivota…. I danas sam vikala, od sutra vise necu, NE ZELIM! Jakove voli te mama vise od svega i zeli da budes najsrecnije dete na svetu!

  19. 11-2-2014
    23:24

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 15 Thumb down 0
    Autor:Milica

    Komentar:

    Ono jeste da sadašnjica daje sve ”uslove” da vriska i dreka pršti na sve strane. Nisam subjektivna, ali nama mamama je nekako teže od očeva – i onima koje su zaposlene i onima koje nisu. Kuća – čišćenje, briskanje, pranje, peglanje, usisavanje,… Deca – oblačenje, presvlačenje, priprema za vrtić (školu), igranje, sređivanje igračaka i ostataka dečijih majstorisanja po kući, šetnja, mirenje dece, objašnjavanje, nagrada i kazna,… Kuvanje, sudovi,… Pa još i ako radite, sve to kao šlag na tortu. Pa mora čovek da pukne! Svaki dan isti. Ja se recimo već 3,5 godine od kada se moja ćerka rodila ujutru nisam svojevoljno probudila. Uh, to je takav atak na moju ličnost! ALI, BEZ OBZIRA NA SVE, MORAM DA OHLADIM! Imam divno dete koje ne zaslužuje histeričnu majku. Srećom pa imam divan hobi, za koji je vremena u manjku, ali mi je takav izduvni ventil :) Srećno nam svima bilo u ovoj borbi! :)

  20. 11-2-2014
    23:36

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 9 Thumb down 0
    Autor:Blizanci

    Komentar:

    I ja vicem i galamim ali ne na decu kada prospu vodu ili isaraju bojicama lice ili kada mi pet puta u toku dana poskidaju posteljinu i jastuke sa tri kreveta i ogromne garniture…Znam da treba da se kontrolisem i nadam se da cu uspeti…Ja ne mogu da nadjem nacin da im dokazem da nesto sto rade nije ispravno i gospoda decaci teraju po svome, kao na primer lupaju po ogromnom staklu svim i svacim ruse igracke i onda skacu po njima sve dok se ne polome…Mislim da to sve ide sa odrastanjem….Cesto se zapitam da li sam preterala…I jesam ali sam tu da naucim da spustim ton i objasnim hiljadu puta….

  21. 12-2-2014
    00:08

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 11 Thumb down 1
    Autor:sanjalica

    Komentar:

    I ja vicem i sramota me….

  22. 12-2-2014
    00:09

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 13 Thumb down 0
    Autor:BEBA

    Komentar:

    Ija sam se pronasla u ovom tekstu :(,nazalost,zasto smo takvi ,a toliko ih zelimo,toliko im se radujemo a kasnije nam se desi ovo…

  23. 12-2-2014
    01:04

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 10 Thumb down 0
    Autor:Maki

    Komentar:

    Nazalost i ja sam jedna od onih mama. Ali mi je ” drago ” sto vidim da nisam jedina. Hiljadu puta sam rekla sebi DOSTA, ali opet… Opet urade nesto sto nije trebalo. E, pa trebalo je. Njima je posao da budu deca i da budu nemirna. I lepo kaze moj tata ” Gde si videla lepu babu i mirno dete” pusti ih. Evo pustam ih . To su moji andjeli.

  24. 12-2-2014
    06:16

      |  reply
    Popularna rasprava. Šta vi mislite? Thumb up 19 Thumb down 21
    Autor:sarah

    Komentar:

    Mozda ne bi imali potrebe da vicete da svoje potrebe ne stavljate iznad decijih..hiljadu puta sam videla roditelje koji vicu na dete zbog svoje nervoze i svojih zelja i potreba.TU su takodje oni koji su rano ili kasno dobili decu pa ili nisu se iziveli ili su previse stari i umorni za malo bice koje zahteva 24 h paznju. od momenta kad ga dobijete morate da imate na umu da vise vi niste prioritet nego oni

  25. 12-2-2014
    09:21

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 18 Thumb down 1
    Autor:Bojan

    Komentar:

    Nisam mama koja histericno vice ali sam zato crni oblak nad glavom svoga deteta. Da, dete me se plasi. To malo nemocno stvorenje koje sam toliko zeleo. Prekidam i pustam sunce da otera oblak. Cerkice, VOLIM TE!

  26. 12-2-2014
    10:48

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 15 Thumb down 0
    Autor:Ivana

    Komentar:

    Hvala na iskrenom i inspirativnom tekstu. I po komentarima se vidi da je vikanje i nestrpljivost čest problem mnogih roditelja. I pored velike ljubavi koju osećamo prema deci, često je jako teško iskontrolisati ovakvo ponašanje. I sama zažalim kako sam se ponašala prema deci svaki dan kada legnem. Važno je setiti se da su i vikanje, kolutanje očima, neodmerene reči, sve vrste nasilja koje su loše po razvoj deteta. Zašto je onda toliko teško izbrojati do 10, staviti se u njihovu kožu u trenutku kada ih kritikujemo, vičemo ili pretimo? Zašto nam je ono što je najvažnije u senci onda kada je bitno kako reagujemo? Ja mislim da je izvor frustracije dvostruk: sa jedne strane često ponavljamo model ophođenja naših roditelja, i na taj način opravdavamo nasilje koje smo i sami trpeli, a sa druge ne dobijamo podršku okoline da se ponašamo u skladu sa svojim instiktima. Od nas (roditelja, naročito mama) se očekuje da žongliramo sa previše potreba i uloga, i naravno u toj vrtešci stalno dolazi do naduvavanja i pucanja. Bilo bi mnogo lakše razumeti dečije potrebe i koliko je njihovo odrastanje važno za budućnost planete i ljudske rase, kada bi bilo više primera poput vašeg, kada bi društvo ohrabrivalo roditelje da ostanu uz svoju decu, umesto da ih prerano napuštaju, tj. prepuštaju, da ih stvarno čuju i razumeju umesto da ih disciplinuju i kontrolišu. Za ovu promenu se i sama borim na načine koje umem, i podržavam svaki korak i pomak! Hvala :)

  27. 12-2-2014
    15:21

      |  reply
    Thumb up 3 Thumb down 1
    Autor:Mislica

    Komentar:

    Hvala Vam

  28. 12-2-2014
    18:01

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:m

    Komentar:

    i ja sam krenula da vicem i onda shvatila veliku sramotu tog cina. odvikavam se. hvala na tekstu.

  29. 12-2-2014
    21:00

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 18 Thumb down 0
    Autor:zoe

    Komentar:

    Ja nemam decu. Ali mogu jedno da kazem zasigurno. Ovaj tekst moze svima da posluzi. Vikanje nije greska koju cinimo pri podizanju dece. Mi to radimo i u svetu odraslih. Vicemo jedni na druge iako sve moze bez toga. A sve je posledica stresa. Ranije sam vikala imam utisak svakodnevno i za svasta. A posledica je bila zategnut odnos sa okolinom. Nije vazno da li ste u pravu kada vicete, sve pada u vodu ako je vikanje nacin izlaganja. Smesno je sto ja to pisem sa citavih 25. Ali hocu da kazem da sam u jednom momentu videla sebe kao losu osobu koja ne mari za tudja osecanja. Mnogo mi je trebalo da kanalisem temperamentnost i naucim sebe da ne vicem. I svaki put preslisavam sebe da mi se to ne desi. Radim u sredini gde je kolektiv ogroman i gde je jako bitno biti stalozen i ispravan. Ali imajte na umu samokontrola nije resenje, mora postojati ventil jer akumuliranjem mozemo sebi da stvorimo drugi problem. Ovaj tekst je divan. Danas sam okruzena ljudima, znanim i neznanim, koja se bas ponasaju kao ova mama nekada a sve zbog nemanja vremena. Ako bi svako ko procita pokusao da se promeni onda je ova zena ucinila mnogo vise od toga sto je najbolja mama svom detetu. Sve nas je naterala da se zapitamo i preispitamo. Svaka cast! Pozdrav.

  30. 12-2-2014
    21:42

      |  reply
    Thumb up 4 Thumb down 1
    Autor:Hello

    Komentar:

    Koliko nas je, i sve nas je sramota a toliko smo zeleli svoju decu…ja ne vicem kada moje dete prospe nesto slucajno, ali vicem na izlasku iz kuce, ili kad sam bas umorna ili nervozna, i dozivela sam i taj decji pogled i stid zbog tog pogleda. A oni su mala bica koja se samo trude da nas obraduju jer samo nas imaju…

  31. 12-2-2014
    23:24

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:Andjeo

    Komentar:

    Kao i sve ostale nasla sam se u ovoj ,nazalost tuznoj istini,prici.Moja vika je iskljucivo u kuci ,a dosta puta sam videla taj strah u ocima kod sina ,on je mladji.Dosta puta sam pokusala da se obuzdam i uspevalo je na dva tri dana ,ali zivim u zajednici pa mi ostali ukucani prave pometnju u ostvarivanju . ALI TO NEZNACI DA NECU USPETI U TOME TRUDICU SE SVIM SRCEM ZA MOJU DECICU….HVALA…

  32. 12-2-2014
    23:53

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 8 Thumb down 0
    Autor:Marija

    Komentar:

    I ja vicem na svoju decu, ali ne kada polome nesto, prospu nesto ili kada ostave iza sebe nered, vec vicem na njih kada se oni neprestalno svadaju i kada su medusobno ljubomorni jer u svaku situaciju gledaju jedno u drugome (ko je sta pojeo, a stalno ima za oboje isto). Onda vicem na njih kada kasno uvece sednu da urade domaci zadatak, a imali su vremena na preteku tokom dana. Onda vicem na decu kada sam ja zauzeta (radim nesto za mog posla), a oni bi hteli da se posvetim njima… Ne znam kako cu da se suzdrzim od vikanja, ali znam da ipak moram to da uradim. Zbog njih, a i zbog sebe, jer se cesto desi da me suprug opomenuje za ovu losu naviku i posle se umesaju u pricu i ostali (njegovi roditelji). I tako na kraju se svi mi osecamo lose, ja,deca…

  33. 13-2-2014
    08:41

      |  reply
    Thumb up 3 Thumb down 0
    Autor:Lumas

    Komentar:

    Hvala na lijepom tekstu u kojem sam se nažalost i ja pronašla.Trudim se ne vikati,ali nekada je stvarno teško…Nadam se da ću uspijeti kao i mama u priči,na veliku radost moja 3 anđela i sebe

  34. 13-2-2014
    10:59

      |  reply
    Thumb up 2 Thumb down 0
    Autor:Sladjana

    Komentar:

    Hvala ti!

  35. 13-2-2014
    13:34

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:ja

    Komentar:

    Hvala za ovaj tekts! Moj sin je 17 i trenutno imamo velikih nesporazuma. Umjesto da razgovaram sa njim kao sa odraslim, pocinjem da se derem i vicem. Cesto vidim suze u njegovim ocima i tugu zbog cega ja njega ne shvatam.
    Ovog teksta cu se sjetiti svakog trenutka, kad bude doslo do problema.

  36. 13-2-2014
    15:08

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 8 Thumb down 0
    Autor:Vlatka

    Komentar:

    Moja majka je, doduše tek u nekim mojim tinejđerskim godinama, dok sam već bila svjesna uzroka i poslijedice, imala praksu da, svaki put kada bih ja nešto ”zgriješila”, pitala ”Jesi li to napravila namjerno? Ako nisi, onda se nemaš razloga kriviti…” Sjećam se koliko me to oslobodilo! Da se prestanem i bojati reakcije okoline i samooptuživati se za pogreške, već da izvučem najbolje iz situacije, pokušam je popraviti, a ako ne ide, bar da nešto iz nje naučim. To su upravo njene riječi ”Ako si pogriješila, bar možeš nešto naučiti iz pogreške, ako ništa drugo”. Važno je biti svjestan pogreške, jer se tek onda ona može popraviti. A to ne možemo osvjestiti dok smo zauzeti samoobranom pred, u ovom slučaju, roditeljem i osjećajem krivice koja nam se dodatno nabija.

  37. 13-2-2014
    16:30

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:slavka

    Komentar:

    i ja sam mnogo zivcana, samo se derem na decu, pogotovo na dete koje ide u skolu, moram i ja malo da smirim zivce!!!!!!!!

  38. 13-2-2014
    22:52

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 9 Thumb down 0
    Autor:Anita

    Komentar:

    Nažalost i ja se mogu pronaći u ovom textu, ali doživjela sam ga kao prst sudbine koji je tu da me uputi i kaže mi, da je došao kraj vikanju. Imam troje prekrasne djece i divnog muža, pa se pitam, da li išta vrijedno vikanja i nerviranja i odlučno ću reći NIJE! Sutra je novi dan! Ps. Božični poklon moje najstarije kćeri (16 god. ) me ostavio bez riječi..malu teglicu napunila je ceduljicama, a ispod nje stavila pisamce, koje je počimalo rečenicom….mama, ovo su sve razlozi zbog kojih te volim…Pa, zar mi to pisamce nije bilo dovoljno da otvorim oči, a zatvorim navike u kojima budim strah?!? Očito mi je trebalo i ovo…. :) Sutra je novi dan…

  39. 13-2-2014
    23:29

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 11 Thumb down 0
    Autor:Iva

    Komentar:

    moja mama je u fazi kao žena s početka priče, i ni ne pomišlja na to da se popravi. imam 21 godinu i tako je otkad znam za sebe. i to je jako utjecalo na mene, osobu u koju sam se razvila, i odnos i stav o majci, ljudi, nemojte vikati , time uništavate sebe, ali i ljude oko sebe.

  40. 14-2-2014
    12:18

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:Sneza

    Komentar:

    Sa jedne strane mi je lakse jer vidim da ima jos dosta mama u slicnoj situaciji (da nisam samo zivcana premorena mama) a sa druge strane sam jako tuzna sto sam u ovoj grupi…..Naravno da hocu da se menjam jer mi srce puca svaki put kad vidim reakciju na moje vikanje….onda bih ih zagrlila I ne bih ispustala danima…..I uzasno me pece savest….svaki put…cak I ako je greska veca-za sve postoji normalan nacin da se kaze I objasni…

  41. 14-2-2014
    14:28

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 6 Thumb down 1
    Autor:Natasa

    Komentar:

    Moja mama nikad nije vikala na nas, uvjek je bila staložena. Danas sam ja majka dvije djevojčice, mogu reći da sam relativno strpljiva, ali ima dana kad vrisnem i mrzim se zbog toga. Sinoć smo suprug i ja čitali ovaj tekst i zaključili da ga treba isprintati i staviti na vidno mjesto… da nas svaki dan podsjeća da ne vičemo.

  42. 14-2-2014
    14:29

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:Anđa

    Komentar:

    Poučan tekst!!! Moje dete je meni najveće bogatstvo!!! Ja ovo MOGU i HOĆU da iskorenim!!!

  43. 15-2-2014
    00:34

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 8 Thumb down 2
    Autor:Milena

    Komentar:

    Vikanje na decu je sastavni deo života, jer je život i svetlost i tama, to zavisi i od ličnog temperamenta, jer neko je lav koji riče, a neko umiljato mače. vikala sam na svoju decu, i videla taj strah u očima o kojem govori autorka. nisam osetila grižu savesti. potrudila sam se da im objasnim zašto sam u tom trenutku tako postupila.Nisam tada bila sigurna koliko su to mogle da razumeju. U trćem razredu osnovne škole mlađa je napisala u pismenom zadatku: -Moja mama kada je raspoložena peva po kući dok nešto radi. Kada je neraspoložena sve se trese koliko viče.Ja se sklonim dok to ne prođe…Meni je to bo znak da razume moje potrebe, ali i da na taj način uči da pokaže svoje potrebe. Danas su obe punoletne.Kada neko od nas krene sa drekom osvesti nas jedna rečenica: Ne prija mi ton kojim govoriš…

  44. 15-2-2014
    03:43

      |  reply
    Thumb up 4 Thumb down 2
    Autor:Vesna

    Komentar:

    J a sam ponosna majka 2 sina,stariji djecak ima 4god a mali 1,5 god…Cesto,vrlo cesto znam da vicem,ponekad mi muz zna skrenuti paznju na to da me cak i komsije cuju..Zao mi bude,svaki put…U vecini slucajeva vicem na starijeg,nekako mislim da od njega mnogo ocekujem…Trazim da me slusa,da me postuje,a ja za svaku sitnicu –URLAM– SRAMOTA ME…Zelim da se promijenim,jer me mnogo boli kad vidim da je stariji nesto zgrijesio,i jadan sav u strahu posmatra kako cu ja reagovati…Ponekad iskuliram,i vidim koliko mu okice zasjaje od radosti jer mama nece da vice…BUDIMO JACE OD TE LOSE NAVIKE I PROMIJENIMO SE…Jer ipak djeca su nam sve u zivotu…

  45. 15-2-2014
    22:31

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 7 Thumb down 0
    Autor:Samo mama

    Komentar:

    Bože, oprosti nam na slabostima…
    I sama se bojim onoga u šta sam se pretvorila i ne treba da se pitam šta se događa sa mojim detetom i zašto sve manje otvoreno razgovaramo. Odgovor je očigledan.
    Veliku sam borbu prošla da bih doživela najsrećniji dan kada sam postala majka. Tog trenutka je nestao sav do tada surovi svet i pretvorio se u nežne plave oči moga sina. Ni trenutak se nismo odvajali i jako dugo niko nije čuo kako zvuči njegov plač. Tako je, kao beba nije plakao. Već sam po načinu disanja i pokretima znala šta mu treba i stvorila se tu pre nego što bi zaplakao. Mi smo pogledom razgovarali i pre nego što je progovorio.
    Tata je otišao već nakon prve godine i mi smo stvorili neki naš mali savršen svet.
    Prošle su godine i još mnogo teških problema a ja sam počela da se menjam. I sin se promenio. Ja sam počela da radim (i to prilično prekov remeno) a on se našao zbunjenim u “čudnom” okruženju u vrtiću.
    Potom sam ostala bez posla i jedva da se izdržavamo. On sada ide u školu i opet je zbunjen svime što mu se događa.
    Čini mi se da sam prvi put prestravljena jer je budućnost tako neizvesna pa sam postala nestrpljiva i nervozna. Umesto da shvatim njegove postupke, ja vičem i tražim objašnjenje. Boli me sama pomisao na to koliko puta mi nije bio dovoljan odgovor “Ne znam” ili “Slučajno sam…”. Zar očekujem da on sve zna i da uvek sve isplanira. Mrzim sebe a kako očekujem da me on može takvu voleti.
    Sada se on pita zašto mama stalno viče a ja zašto on samnom ne razgovara. U sebi vidim svoju majku koja je imala epizode vikanja, ali sve zbog nemoći da reši problem. Sada mi je žao moje majke ali me je tada bolelo. Ne želim da svoje dete tako povređujem. Ne želim da ga ikako povredim već da ga čuvam i štitim i naučim dobrim stvarima.
    Mogu i moram tako.
    Sutra je novi dan i naš novi početak. Počećemo ga osmehom i razgovorom. Kada se osetim slabom i poćelim da viknem, zagrliću da. To me uvek leči.
    Tako je jednostavno: samo treba da budem utočište i podrška kakva sam bila i on će opet biti najbolje dete na svetu.

  46. 15-2-2014
    23:32

      |  reply
    Thumb up 2 Thumb down 0
    Autor:Zvezdana

    Komentar:

    Ja sam jos jedna mama koja se prepoznala u ovoj prici…zao mi je zbog toga ali mi je malo lakse kad vidim da nisam jedina…. Po nekad, zbog neke sitnice i gluposti, planem i vicem na svoju decu…a posle uvidim da nije bilo nista tako ozbiljno da bi se povisio glas…i bude mi zao…i meni…i njima…ali ne moze se vise vratiti ono sto je izreceno…a ostaje gorak ukus u ustima…i kajanje…Trudim se da budem stalozena i mirna i da na tih i prijatan nacin resim nesporazume sa decom…a i izmedju njih…jer mame moraju da budu posrednici u raznim situacijama…Moji su sad i u nezgodnim godinama, cerka 13 a sin 11, pa bas treba strpljenja i takticnosti u ophodjenju…ali mogu ja to…trudicu se jos vise…i uspecu…zbog svoje dece koju volim najvise od svega i spremna sam na sve radi njihovog dobra i srece…Hvala na ovom poucnom tekstu…pomocice mnogim mamama…a i tatama…a najvise deci.

  47. 16-2-2014
    00:48

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 10 Thumb down 0
    Autor:sanja982

    Komentar:

    Dok sam citala ovaj text rasplakala sam se, a kad sam citala Vase komentare onda sam se i smijala. Nevjerojatno je koliko smo mi sve mame iste. Obozavamo svoju djecu, ali s druge strane vicemo, nervozne smo, imamo previse obaveza, moramo biti ‘savrsene’ majke, supruge…Zasto ja osobno brzo planem?! Jer sam pod stresom. Zelim da sve bude savrseno, i na taj nacin sebe dodatno iscrpljujem. Djeca se moraju stalno kupati, biti cista, mirisna, kuca pospremljena, peglam sve osim carapa, muz po cijeli dan radi, sama sam s dvoje male djece, zelim da sam ja lijepa za sebe i muza- frizura, nokti.. i da ne nabrajam dalje, sto je i navela autorica texta, sami sebe opterecujemo da sve mora biti savrseno, i kad nije-ispastaju nasi najdrazi. Ovaj me text prosvjetlio, i moram biti bolja mama koja ne vice na svoju djecu, i koja ce kucanske poslove odsad cesce stavljati po strani, jer posao ionako nece nigdje pobjeci :)

  48. 16-2-2014
    09:12

      |  reply
    Thumb up 1 Thumb down 0
    Autor:Danica

    Komentar:

    FANTASTIĆNO ! ! !

  49. 16-2-2014
    09:30

      |  reply
    Thumb up 2 Thumb down 0
    Autor:buba

    Komentar:

    …OPROSTE MI …SINOVI….SVE SAM PROSLA…KRATKO OPROSTITE…MOJE LJUBAVI…PRVA I DRUGA…./PO REDOSLEDU RADJANJA..A PODJEDNAKO VELIKE…NEDOSTIZNE NIKOM….SAMO MENI/ VASA MAJKA….SARGAREPICE I BRESKVICE…

  50. 16-2-2014
    10:21

      |  reply
    Thumb up 2 Thumb down 0
    Autor:dina

    Komentar:

    imam 3 sina 8 10 i 12 godina mnogo puta me izbace iz takta tako da dosta vicem htjela bi to promjeniti i ja vidim strah u njihovim ocima zbog toga se zatvorim u sobui onda placem volila bi to promjeniti oni su mi sve na svjeti moji mali andeli

  51. 17-2-2014
    10:16

      |  reply
    Thumb up 4 Thumb down 1
    Autor:Dado

    Komentar:

    S obzirom da imam puno godina te stvari sam shvatio prije desetak godina uz pomoć molitve i čitanja članaka vezanih za duševnu problematiku odnosa u društvu, obitelji, prijateljstvu, itd.(ovo se može postiči brže odlaskom na mise, radionice i predavanja stručnih ljudi).
    Žao mi je da to nisam uvidjeo u mlađim godinama .
    Mislim da ovaj naraštaj ima šansu i nadam se da će uspjeti neke stvari vezano za dušu brže shvatiti jer to treba čovječanstvu.

  52. 17-2-2014
    13:25

      |  reply
    Thumb up 2 Thumb down 0
    Autor:BRANKA

    Komentar:

    Mislim da je mnogo nas bilo u slicnim situacijama.
    Nazalost,najvise grijesimo prema onima koje najvise i volimo.
    Iz ove perspektive gledajuci, mnogo toga bih promijenija,ali ono sto nebih i nemogu ,zbog cega sam srecna to je..Da sam svoju djecu beskrajno voljela i volim i sada , cak i kada sam grijesila ,bilo je iz ljubavi . Mijenjajmo se,kad god je potrebno.

    .

  53. 17-2-2014
    13:46

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 8 Thumb down 0
    Autor:Tomo

    Komentar:

    Ja sam pretpostavljam kao svaki drugi tata koji je čitao ovaj tekst prepoznao sebe. Kad se vratim umoran i nervozan sa posla kad mi je pun … svega i kada zbog neke gluposti planem na đecu bez potrebe… Najteže mi pada kada se taj moj bijes preslika na njih. Ne možete ni da pretpostvite koliko mogu da budu vjerodostojni u kopiranju. Jednom prilikom se mlađa ćerka nešto naljutila na mene i čitavo vrijeme je stezala zube. Bila je previše agresivna za djevojčicu od 3 godine. Više puta sam je pitao zašto steže zube, šta je muči itd. Odgovora nije bilo, osim dodatne potvrde da je ljuta. Bilo mi je potrebno neko vrijeme da ukapiram da ona kopira tatu koji kada se naljuti zna često da stegne zube. Ovo je bilo poražavajuće za mene, ali ujedno i olakšanje jer znam da kad uvidim svoju grešku da sam na pola puta do rešenja problema. Ono što je najbolje od svega jeste koliko god da sam umoran, nezvozan i da mi nije ni do čega onaj osmjeh koji me dočeka iza vrata je pravi melem na „ranu“ i ništa ali baš ništa na svijetu ne liječi kao on.

  54. 17-2-2014
    17:33

      |  reply
    Thumb up 4 Thumb down 1
    Autor:katarina

    Komentar:

    Verujte da danas vec prestejem, necu vise,strasno mi je jako,mrzim sebe toliko da ne znam sta bi uradila sad. A odavno sam jos rekla da ako ovako budem vikala kupicu sebi onu ogrlicu za pse sto ga udari struja kad zalaje( a nije ni za zivotinje,a kamoli za ljude) al za ljude koji vicu na svoju decu JESTE!!!! Starija devojcica pocela da zmirka i misiim da je to od vikanja,treba sutra kod dr da je vodim(a jos vise me grize iznutra sto moja mama nikada nije vikala) :((((((

  55. 20-2-2014
    13:50

      |  reply
    Thumb up 4 Thumb down 1
    Autor:mama

    Komentar:

    sa suzama niz obraze, gutam svaku napisanu rijec. Javno obecavam da nikada vise necu povisiti ton na neduzna stvorenja. zivi smo ljudi, grijesimo. Bicu najbolja mama, supruga, komsinica, koleginica … OBECAVAM!

  56. 20-2-2014
    14:38

      |  reply
    Thumb up 3 Thumb down 0
    Autor:mama maloga miša

    Komentar:

    placem i sramota me je…od ovog trenutka dajem sve od sebe da se promenim!!!
    hvala na divnom tekstu!

  57. 20-2-2014
    17:48

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 5 Thumb down 0
    Autor:Novosadjanka

    Komentar:

    Odrasla bez povišenog tona samo uz mnogo, mnogo razgovora i roditeljskih saveta (mada je mene u to vreme to “smaralo” ), ja koja sam očajno želela da preslikam taj model na svoje toliko željeno i uz mnogo, mnogo muka doneto na svet dete, e baš sam se ja najstrašnije upetljala u ovaj lavirint-vikanje, vikanje, vikanje…Gotovo potpuno izmakla samokontroli, nesposobna da izađem iz začaranog kruga zvanog život samohrane, nezaposlene mame u Srbiji, valjda sam svu svoju lošu energiju, nezadovoljstvo, nemoć, finansijsku zavisnost od drugih, čuvanje bolesne majke, spoticanje na mnogo strana, nemanje podrške od najvoljenijih…izbacivala kroz vikanje! I to na to malo, nedužno stvorenje koje je samo-dete! I da, moje dete se mene plaši!
    Ipak, verujem da sam uvidela na vreme svoju grešku, da vredi svaki milimetar napred u pravcu toga da budem dobra mama. Ne, savršena, nego samo dobra i voljena mama. Ona o kojoj je moj sin napisao predivan pismeni zadatak u kome je na kraju poželeo svakom detetu da ima mamu kao što je njegova! E, to je ono što mi daje “vetar u leđa” da, kada dođem u situaciju i da viknem na svoje dete, najpre duboko udahnem, pa onda mirnim tonom kažem šta imam…
    Dokaz da sam na dobrom putu je crtež koji sam upravo dobila od svog sina: nakon završenih domaćih zadataka, nacrtao je veliku dugu! Za svoju mamu!

  58. 20-2-2014
    23:02

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 5 Thumb down 0
    Autor:radmila

    Komentar:

    Ovaj text je sjajan!Kao I vecina Vas I Ja sam se pronasla u njem I jos uvjek placem…..!Odavno sam postala svjesna svog problema I potrzila sam strucnu pomoc I hvala Bogu sad mi je puno bolje al sam jos u fazi oporavka.Imam dva djecak 5 I 3,5 god.oni su divni djecaci I jako sam ponosna na njih!!!Moj problem je bio jako veliki jer je moj stariji djecak imao problema u razvoju govora tako da sam ja silom prilika morala da ostavim sve po strani I da se iskljucivo posvetim njima,pritisak je bio ogroman jer sam svakodnevno morala sa njim da obilazim razne doktore I terapeute I jos me kuci cekalo mladje dijete I sve ostale obaveze ,suprug je morao da radi jer od necega se moralo zivjeti….!Prosle godine je suprug zbog posla morao 10 mjeseci provesti van zemlje I to me je dotuklo,uhvatila sam sebe da vicem na njih non-stop sa razlogom ili bez I tad sam rijesila da potrazim pomoc psihologa I nisam pogrijesila!Sad sam jako srecna jer sve se rijedje desavaju situacije kad vidim strah u njihovim okicama I kad ja u stvari uopste vicem na njih…..!Shvatila sam da vrijeme prolazi I da cu zaliti zog propustenog,i da trebam maximalno uzivati u njima I njihovim nestaslucima!ZA MENE NEMA VECE SRECE OD TOG KAD ME UGLEDAJU I U GLAS VIKNU “MAJKICEEE”!!!!

  59. 20-2-2014
    23:12

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:maja

    Komentar:

    Ja sam jedno vreme bas bila prsla. Nemas posao a samim tim ni para za sve sto ti treba,uz raznorazne spoljasnje faktore i uticaje ljudi i na kraju se istresem na detetu. To se nije cesto desavalo ,svega par puta ali u tim trenucima nisam prepoznavala sebe. E onda sam presekla. Sad kuliram kad napravi neku glupost. Ponekad nesto kazem,cisto da meni bude lakse. Bas je danas sin ( 2 godine ) prosipao mleko dok je pio i uopste se nisam iznervirala,samo sam ga skinula sa stolice da ga presvucem,a on, jadan,uplasio se ,mislio da cu da vicem . Par puta sam morala da mu ponovim “nista,nista” a na njegovom licu i u glasu sam cula strah. Ocekivao je da ga grdim. Tako mi je bilo zao. To su nebitne stvari iako ceo dan provedemo cisteci ,spremajuci i iduci za njima. To je moja ljubav najveca na svetu i zelim da mu budem sto bolja mama i da zna da ga volim najvise i bez obzira na sve.

  60. 21-2-2014
    14:50

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
    Autor:VULETIĆ JADRANKA

    Komentar:

    Važna stvar za mene je da sam sama spoznala važnost blagog tona i razumevanja u vaspitanju svoje dece. Starija kći (sada takođe mama 2 ćerke) prikrila je od nas roditelja da je davno u Gimnaziji bila pala na popravni iz Nemačkog, kroz sve je prošla sama, o čemu sve saznali tek na studijama. Plašila se stroge reakcije roditelja!!!
    Druga mlađa kći je pošla na polaganje važnog stručnog ispita, pa poučena starim iskustvom da decu treba uvek podržati, bodriti uz mnogo ljubavi rekla sam joj: Mama te uvek voli pa makar ne položila ni za 6 meseci kada se stiče uslov da za ponovno polaganje i tsl. Moje reči su bile za nju blagotvorne a čak se i pohvalila drugaricama rečima: “moja mama ćeme voleti sve i da padnem…”. Tako samouverena ona je položila iz cuga. Volim svoju decu zauvek i kada greše i kada su ljubomorne, one su za mene divne razumne mlade žene.

  61. 21-2-2014
    22:20

      |  reply
    Thumb up 3 Thumb down 0
    Autor:VESNA

    Komentar:

    Fantasticno.Uhvatim sebe nekada da vicem klincu koji ima 6 godina ali posle mi bude zao.Shvatam da gresim jer dete je dete,ne moze da sedi mirno.Promenicu to kod sebe i bicu najbolja mama na svetu.

  62. 21-2-2014
    22:57

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 13 Thumb down 0
    Autor:Ivana

    Komentar:

    Zaista me je dirnuo ovaj tekst i poput svih vas i ja sam se prepoznala, u dubokom žaljenju i stidu. Potpuno sam svesna ovog problema i znam da sam se o svoje prvo dete jako ogrešila, zapravo najveći teret u mom svakodnevnom životu je pitanje “Da li sam dobra majka, da li sam dovoljno posvećena deci?” Kada sam dobila drugu ćerku, sama promena obaveza i drugačije usmerenje pažnje, nagnalo me da se ozbiljno posvetim trudu menjanja užasne navike vikanja. Ima već neko vreme (oko godinu i po) kako mi muž govori da sam se promenila, da se vidi koliko se trudim da ne vičem i da provodim konstruktivno vreme sa decom. A inače, da stvar bude gora, i on je sklon gubljenu kontrole zbog sitnica i vikanju u afektu. Ono što je ublažavalo problem je bila neprekidna svest o problemu, i naizmenično reagovanje u cilju smirivanja ovog drugog koji je na vrhuncu tenzije. I uspevalo nam je, ali nije menjalo suštinu – promeniti sebe i svoju reakciju. Oboje smo ljudi koji vrlo često i svakodnevno osvešćuju osećaj duboke zahvalnosti za decu, dom, ljubav i zdravlje…za sve što imamo bez obzira na kvantitet… svesni smo sopstvene sreće, naročito one oličene u divnoj deci koju nam je Bog podario da im budemo ne samo roditelji, već najbolji domaćini i prijatelji, oslonac u svakoj teškoći, utešitelji u nevolji, da ih naučimo onome što najbolje umemo, i da se menjamo i trudimo zbog njih da budemo još bolji ljudi! Vidim to kao suštinu Božanske ljubavi prema čoveku – bezuslovna ljubav nikad ne napušta, ona daje šansu i podstiče napredak, i sve što nam se dešava ima tu svrhu, da budemo bolji, da budemo ljubav. Međutim za pravu promenu nije bilo dovoljno to što sam svesna problema ili sreće, zahvalnost, to što podstičem iskrenost i otovorenu komunikaciju sa decom. Dobra sam u tome kada treba da pomognem, da saslušam, da olakšam dušu drugome…ali ne i u tome da se oduprem naletu besa kada đavo uđe u mene i budem isprovocirana. Zapravo, shvatila sam – u svim tim trenucima ne ljuti me načinjena šteta ili dečija neposlušnost ili zahtevi skučenog vremena i obaveza, već to – što ne kontrolišem situaciju. GUBITAK KONTROLE nad drugima, nad onim kako sam ja planirala, kako mislim da bi bilo najbolje, dakle onoga što je izvan mene – to izaziva bes i to na samog sebe! To je prva stvar koja mi se razjasnila, a nametnuo mi se i sam odgovor – moram naučiti da PRIHVATIM. Prihvatanje – tačka prva – svega što nismo mi sami, svega drugačijeg po svojoj volji i volji života. Drugo, već pomenuto u tekstu – razlog kratkih fitilja je i preopterećenost obavezama koje sami sebi namećemo, želja da se postigne sve u jednom danu, da svi budu zadovoljni, nemogućnost da se kaže NE. I to mi je iskrslo u jednom trenutku – shvatila sam da je jalov svaki rad u trenutku kada treba biti s decom, kada se rasipa pažnja, isto kao što je jalovo svako vreme s decom kada se razmišlja o drugim stvarima, obavezama, o sutra… Zato sam to presekla, valjda je došlo i do prezasićenja, i odlučila da kada sam s decom – ne radim ništa drugo! Igramo se, uživamo, a ako treba prekinem i sa kuvanjem (glad se može lako rešiti nekom voćkom, a veći je problem ignorisati decu i ljutiti se na njih zato što vas uporno vuku za suknju i traže vas baš dok vi nešto kuvate, spremate, letite po kući). Sve drugo može da sačeka ali vreme sa decom u tom danu je nepovratno. Učimo i muž i ja da prihvatimo nesređeno stanje…u kući, oko ručka…da ne robujemo stvarima. Pričamo o tome, trudimo se, podstičemo, napredujemo.Treće, tražila sam savet od moje komšinice i prijateljice koja je uvek staložena, koja grdnju i oštre zahteve ili primedbe svom detetu saopštava gotovo šapatom ali autoritativno. Kada se iznervira ona smanji ton umesto da ga povisi. Kada sam to primetila trebalo mi je vremena da je otvoreno pitam za savet, tačnije da priznam da vičem na svoju decu. Ima ljudi koji se tako rode, ima ljudi koji moraju to da nauče. Ona je tip koji ima urođeni dar da naučeno odmah i sprovede u praksu, a čini mi je da nije ni baš toliko impulsivna. No, kao i svaki roditelj, dolazi u stanje besa, ali je shvatila da vikanje ne vodi ničemu i da je dete BOLJE ČUJE kad mu se obrati tiho. Odlična metoda. Zatim mi je rekla da postoji i tehika da se reprogramiraš – u trenutku besa ona u sebi počinje da ponavlja “volim te, volim te, volim te…”, usmeravajući reči ka uzročniku. I ne samo što smiri sebe nego izazove opštu promenu atmosfere u kući, smanji naboj negatvne energije i to svi osete a shodno tome i reaguju. Ovo sam probala i mogu reći da je 100% delotvorno, zapravo zato sam počela i da pišem ovaj predugi komentar, da bih to podelila sa vama. Tehnika je jednostavna i treba je prosto vežbati, u stanju mira a pogotovo nervoze. Treba samo naći snage da se premosti trenutak kada biste vikali i da umesto toga u sebi počnete da PONAVLJATE “VOLIM TE”. Isto tako, osim reči VOLIM TE, možete u sebi izgovarati i konkretno nekome upućivati i reči ŽAO MI JE, OPROSTI…kada osećate da vam to leži na srcu. Tako brišete zagađeni prstor koji ste stvorili izvan sebe, u nekome, u sebi…iskrenim pokajanjem, neprekidnim ponavljanjem. Čuda se stvarno dešavaju. Ja sam probala, praktikujem i uspeva svaki put. Okupirajte svoj um rečima ljubavi kada ste pred eksplozijom, videćete kako se svet pred vašim očima menja, videćete nevinost i lepotu dece, otkrićete empatiju prema svima i svemu. Dopuštamo prečesto da naš um i nervni sistem gospodari dušom, a ništa važnije od bezuslovne ljubavi nema. Um treba okupirati (npr. tim rečima) i ne dati mu da preuzme kontorlu nad nama. Slična je ona tehnika brojanja do 10 ali ova je mnogo mnogo bolja jer menja emociju pored toga što ne da prostora umu da radi nešto drugo i da preuveliča neželjenu sliku pred očima. Ovo isto deluje kao i što svesnom promenom disanja, posebnim ritmom i tehnikom disanja, možemo promeniti emociju ili telesni osećaj, bola, teskobe i sl.
    Za kraj ću reći da je velika sreća što i kad pogrešim (a treba da PRIHVATIMO da ćemo i grešiti u savladavanju prepreka) umem svom detetu da kažem IZVINI, da tražim oproštaj. Istom merom mi i oni uzvraćaju i zato nam svaka noć počinje mirnim snom. Negujemo savest. Zato, svi koji ste se našli u ovom tekstu i kojima je bilo teško – na dobrom ste putu, jer ima i onih roditelja koji iz sebe ne mogu da izađu. Zato, kada ste već tu gde ste, prvo sebe prihvatite, svoje greške i nesavršenosti, detalje mimo planova, potom sebi oprostite posrnuća, i naposletku sebe volite kao dete – jer u vama uvek živi dete! Zamislite sebe kao dete i zapitajte se šta mu treba.Takva ljubav i spokoj se onda lako prelivaju na vašu decu. A to se vežba stalno, dok smo živi.

    • 25-2-2014
      12:17

        |  reply
      Visoko ocenjeno. Thumb up 4 Thumb down 0
      Autor:Ivancica

      Komentar:

      Svaka čast i HVALA! Na ivici suza sam :)

  63. 25-2-2014
    13:01

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 8 Thumb down 0
    Autor:Mina

    Komentar:

    Citam i placem…pre dva dana sam bila na snimanju glave koje je trajalo 25 minuta, sve vreme u “tunelu” sam mislila na moju cerku i pokusavala sam da se prisetim nasih lepih zajdnickih trenutaka u ove tri godine…ali u mislima nisam uspela da pronadjem nista osim mog vikanja i urlanja na njenu najmanju gresku. Mene se moje dete plasi, imam 42 godine, dugo sam je iscekivala i sad sta sam postigla? Zao mi je sto sam a nju postala nesto cega se plasi i pred kraj snimanja glave dok se “tunel” napokon pomicao obecala sam Bogu da svaki novi dan mom detetu treba da donese radost, opustenost i sigurnost a ja cu se promeniti i nikada necu podici glas. Zelim svim nama mamama da nadjemo snagu da nas nasa deca gledaju bez straha i da znaju da smo uvek uz njih!
    Nicole, tvoja mama te voli najvise od svega na svetu

  64. 27-2-2014
    13:18

      |  reply
    Visoko ocenjeno. Thumb up 6 Thumb down 0
    Autor:mia

    Komentar:

    Mislim da ce ovaj tekst promeniti moj zivot! Tacnije zivote moje troje dece! Hvala! Hvala do neba!

  65. 2-4-2014
    10:38

      |  reply
    Thumb up 1 Thumb down 0
    Autor:Aleksandra

    Komentar:

    Moja tri andjela. Oprostite mi. Voli vas mama najvise na svetu. Popravljam se. Obecavam…. Hvala vam puno na ovom tekstu..

  66. 2-4-2014
    23:24

      |  reply
    Thumb up 2 Thumb down 0
    Autor:Aprilia29

    Komentar:

    Meni je drago što sam ovo pročitala prije nego što sam i došla u situaciju da vičem tako da ću se, kad dođe vrijeme za to, sjetiti ovog teksta

  67. 6-4-2014
    07:31

      |  reply
    Thumb up 2 Thumb down 0
    Autor:inayayasm

    Komentar:

    Hvala od srca! I ja puno vicem na svog dvogodisnjaka. Istina je da imam i malu bebu,ali to nije izgovor.Jako se stidim!

  68. 10-4-2014
    13:16

      |  reply
    Thumb up 1 Thumb down 0
    Autor:mirjana

    Komentar:

    Dirljivo,jako poucno.!

  69. 14-4-2014
    01:40

      |  reply
    Thumb up 3 Thumb down 0
    Autor:Nataša

    Komentar:

    Moja mama je znala često da viče na mene kada sam bila mala, a uglavnom zbog različitih frustracija koje je donosila kući s posla. Retko se dešavalo da me udari, skoro nikad. Međutim, jednom smo sedele na krevetu i ona je bez razloga krenula rukom prema meni, želeći da me zagrli, a ja sam se samo cimnula i sakrila lice rukom. Tada je shvatila da, bez obzira što me skoro nikad nije udarila, ja sam se nje izrazito plašila, do te mere da sam dobila tikove kada mi je blizu, iako možda ne viče u tom trenutku. Onda je shvatila da nema potrebe da viče na svoje dete zato što nije zadovoljna nečim ili nekim na poslu. Dala je sve od sebe da se promeni i uspela je. Ona je najbolja mama na svetu koja je uvek tu za mene… Čak i kad napravim problem :)

  70. 14-7-2014
    16:39

      |  reply
    Thumb up 1 Thumb down 0
    Autor:mama

    Komentar:

    nisam do sada srela mamu koja ne vice. sve vicu. neke malo,neke mnogo a neke non-stop.. vicem i ja. spadam u ove sto malo vicu,sada u proseku jednom u 15 dana,a pre je bilo jednom nedeljno..ali vicem.. :( pocela sam da posmatram svoje dete kako se povuce,postidi,uplasi…. nisam zelela da budem vise strah svom detetu i pocela sam da se smirujem lagano,sklonim kada sam pred pucanjem,shvatam da smo svi bili deca i da smo svi pravili probleme.. doduse,ja ne vicem kada nesto uradi slucajno,vec kada postane veoma bezobrazna prema zivotinji,prema drugom detetu i sl. ili kada krece da uradi nesto sto bi je bilo koji nacin povredilo.. ali opet,nema opravdanja.. vicemo na decu i kada nam neko drugi pravi problem iz razloga sto ne mozemo reci njima sta imamo vec se kuva u nama i eksplodiramo ispred nase neduzne decice. to trebamo sve da promenimo jer smo prvenstveno majke nasoj deci i njima smo najbitnije a ona nama.. niko nam bitniji od njih nije,svi su prolazni.. usrecimo decu a ne druge.. ovaj mi je tekst pruzio dodatnu podrsku kada sam vec pomislila da mozda ipak nekada trebam podviknuti.. moje dete pokazuje saosecajnost,mazi me kada sam neraspolozena,kada se probudim,kada oseti koliko je volim,grli me… ali,ne zelim vise da uopste oseti strah od mene.

Ostavite komentar
PRIJAVITE SE ZA NEWSLETTER

Budite u toku sa najnovijim temama i promocijama